Međunarodni praznik rada 1. maj radnici u Srbiji dočekuju u značajnom porastu raznih oblika nesigurnog rada.
Radnici su često van radnog odnosa, a statistika, kako ukazuju sindikati – maskira realnost, piše portal N1.
Na pitanje da li se beleže poboljšanja radnih prava i položaja radnika u Srbiji u odnosu na prethodni period od nekoliko decenija, Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo kratko odgovara da – poboljšanja ne postoje.
„Čak ni u oblastima u kojima se radno pravo razvilo prateći tehnologiju (platformski rad, rad na daljinu) nismo uspeli da napravimo neki veći pomak u razvoju radnog prava. Osim antidiskriminacionog normativnog okvira koji je usklađen sa važnim međunarodnim standardima, sve ostalo je regresiralo“, navodi Reljanović.
Pogoršanja se, kaže, ogledaju u više pojava.
„Najpre, imamo značajan porast oblika nesigurnog, prekarnog rada, takozvanog rada van radnog odnosa. Oni su delimično uvezeni ugledajući se na najgore trendove i prakse u evropskim zemljama, ali ne prate napore tih zemalja da se iskorene – naprotiv, zloupotreba lažnog samozapošljavanje je na primer potpuno nesankcionisana i veoma prisutna“, navodi sagovornik N1.
Drugim delom oni su, kaže, proizvod našeg „originalnog“ zakonodavstva – „koje ne samo što je suprotno pravnim tekovinama Evropske unije i međunarodnim standardima rada, već nije prepoznato u ovom obliku niti u jednoj razvijenoj zemlji sveta“.
Radnik da košta što manje
„Radnici koji se nalaze u radnom odnosu u protekloj deceniji (a i pre toga sukcesivno) ostajali su bez raznih prava, dok je veliki broj prava sužen. Osnovni cilj ovakvih trendova je da radnik košta poslodavca što manje, kao i da bude što slabije zaštićen u slučajevima ugrožavanja ili kršenja prava koja mu pripadaju“, kaže sagovornik portala N1.
U kombinaciji oba faktora, jasno je, dodaje, da je položaj radnika danas drastično lošiji od onog koji je bio aktuelan pre 30-40 godina.
„Sramota je biti radnik i pošteno živeti od svog rada“
U Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata za portal N1 navode da je osnovna karakteristika našeg, po svim šavovima podeljenog društva, i nekad i sad, tokom svih dvadeset i nešto godina ovog veka – potpuna ekonomska, socijalna i društvena marginalizacija radnika, rada i posebno dostojanstva rada.
„Radnici, najveća društvena grupa i poseban sociološki fenomen, njihov položaj, brojni problemi sa kojima se suočavaju i sa kojima žive jednostavno nisu tema ni u društvu, ni u Vladi, ni u medijima, nisu dovoljno in da bi bili predmet interesovanja takozvane, pretežno samoproklamovane, društvene elite, niti akademske zajednice. Radnicima se bave i o njima brinu jedino sindikati i retki pojedinci iz nevladinog sektora“, kažu za portal N1 u ASNS.
Kada iz statističke virtualne stvarnosti pređemo na realan život stvarnost za većinu radnika, prema navodima sindikata,izgleda ovako: loši uslovi rada, uskraćivanje svih mogućih prava, nepoštovanje zakona, i sve to uz toleranciju ili prećutnu podršku državnih organa, težak socijalni i poražavajući položaj radnika u društvu.
„Status radnika je potcenjivački, sramota je biti radnik i pošteno, bez šema i kombinacija, živeti od svog rada. Deca radnika su, zbog svog materijalnog položaja, diskriminisana i predmet podsmeha od strane vršnjaka. Jednostavno, radnici i njihove porodice su građani drugog reda. Sa druge strane uzurpatorska manjina prisvojila je, odnosno otela, najveći deo zajedničkog bogatstva i koristeći svoje političke, kriminalne i sve druge šeme i kombinacije, uz toleranciju ili čak i pomoć države, dovela većinu građana ove zemlje u položaj prekarijata, kao i da se u pretežnom delu društva uspostavi kultura nepoverenja i programirane bespomoćnosti“, navodi sindikat.
„Većini zaposlenih nedostaje bar 33.000 dinara“
„Nesporno je da zarade zaposlenih rastu, polako i nedovoljno, ali rastu. Jasno je, iako statistika umnogome maskira realnost, da iole pristojno može da se zaradi samo u velikim finansijskim, upravljačkim centrima i manjim gradovima sa uspešnim fabrikama“, ističe ASNS.
Ali čak i u, dominantnom beograskom regionu, razlike u zaradama su alarmantne.
Sindikat ukazuje da je cilj i strategija svih vlasti, počev od dvehiljaditih – permanentno ograničavanje prava radnika i favorizovanje poslodavaca sa konačnim ciljem da se rad na neodređeno vreme zameni tkz. fleksibilnim oblicima rada.
Dodatni problem je što se i postojeći, kako ističe sindikat „nakaradni zakoni iz oblasti radnog prava“ – permanetno krše.
Ne isplaćuju ni minimalnu cenu rada
„Krše ih poslodavci, a posebno državna javna i komunalna preduzeća. Iako je Vlada utvrdila cenu rada po radnom času za 2023. godinu – 230 dinara nijedno državno niti komunalno preduzeće je ne isplaćuje. Takođe svi zaposleni u javnim službama zakinuti su za regres i topli obrok. Poseban problem je praksa da se kroz procedure i kodekse nastoji da se legalizuje klasičan mobing. Uobičajne su permanetne pretnje otkazom, uvođenje radnog vreme od 10 i 12 časova dnevno, neplaćanje prekovremenog rada, nepoštovanje obaveznog odmora između dva radna dana. Problem sve češćeg nedostatka radne snage, pre svega zbog malih plata i maltretmana zaposlenih, nadoknađuje se preraspodelom poslova, koje nema ko da radi, na postojeće radnike za istu zaradu“, ukazuje ASNS za N1.
Prema sindikalistima je, dodaju – izražen revanšizam, odnosno otkazi suspenzije i premeštaji na neodgovarajuća i slabije plaćena radna mesta.
