Dugo se smatralo da ajkule imaju slab vid, ali nedavna istraživanja otkrivaju do sada nepoznate informacije o njihovoj sposobnosti da vide boje i da razlikuju plen od ljudi.
Postoji dobar razlog što je oprema za spasavanje narandžaste ili žute boje.
Odsjaj ovih boja ističe se na plavoj i crnoj površini otvorenog okeana. Ovaj bljesak boje može biti jedina šansa da mornar koji pluta ili preživeli u vazdušnoj nesreći budu uočeni sa broda ili aviona koji prolaze.
Čiju bi još pažnju mogle da privuku svetle boje na površini vode?
Američka mornarica je na kraju Drugog svetskog rata imala mnoštvo izveštaja očevidaca o napadima ajkula na mornare i avijatičare koji su se našli u okeanu.
Jedan od izveštaja govorio je o potapanju ratnog broda USS Indijanapolis pred kraj rata, što je dovelo do toga da je stotine preživelih nastradalo u napadima ajkula.
Naučnici mornarice znali su da ajkule privlači prskanje preživelih i krv povređenih ili mrtvih mornara, ali šta ako je i boja pojaseva za spasavanje odigrala ulogu?
Osećaj da jarke boje mornaričke opreme za spasavanje privlače ajkule doveo je do toga da su neki ovu boju nazvali „njam-njam žuta“.
Odlika nekih boja da privuku radoznale ajkule postala je posebno dugotrajan mit, koji se ponovo pojavljuje kad god se dogodi niz napada ajkula.
Ovog meseca, bilo je izveštaja o brojnim ljudima koji su zadobili ugrize na plažama njujorškog Long Ajlenda, zbog čega se postavilo pitanje šta bi moglo da bude uzrok incidenata.
Među ajkulama koje su napale ljude bile su peščana tigar ajkula koja je pogodna za akvarijum, jer je mirnija, uglavnom jede ribu i rakove.
Smatra se da je do napada moglo doći zato što su ajkule mislile da su ruke i noge plivača zapravo riba, koju inače love u plitkoj vodi, dok neki kažu da su ajkule možda bile radoznale.
Iako su tačni razlozi napada ajkula često složeni i još nisu u potpunosti shvaćeni, da li boja kupaćih kostima, dasaka za surfovanje i druge opreme igra ulogu, kao što je američka mornarica i sumnjala?
Ajkule su obdarene nekim čulima koja deluju skoro natprirodno u poređenju sa našim.
Mogu da nanjuše širok raspon mirisa i da osete kretanje u vodi putem niza senzora, koje imaju po čitavom telu, ali i da registruju električne signale, koje odaju druge ribe.
A kakav im je vid?
Sem Gruber, istaknuti istraživač ajkula i osnivač američkog društva Elazmobrenč, bio je jedan od naučnika koji su proučavali vid ajkula.
U video snimku iz 1970-ih za američku mornaricu – pretećeg naslova Ajkule: opasnost u moru – Gruber (koji je umro 2019), on kaže:
„Zainteresovao me je vid ajkula kada nam je mornarica došla sa sledećom pričom – u vazdušnoj ili pomorskoj katastrofi, piloti su nosili odela narandžaste boje dok je posada nosila zelena odela.
„Pilote su napale ajkule, očigledno zato što su nosili narandžasta odela, dok su muškarci u zelenim odelima ostali potpuno netaknuti.“
Studije Gruberovog tima pokazale su da, poput ljudi, ajkule mogu da razlikuju svetlost od tame i da imaju veoma oštar vid.
Pokazalo se da oči nekih ajkula sadrže i štapiće i čunjiće: štapići su korisni za otkrivanje pokreta i uočavanje kontrasta, dok čunjići mogu da prenesu i boju i fine detalje.
Prethodna literatura o ajkulama sugerisala je da rožnjača kod većine ajkula sadrži samo štapiće i da mogu imati samo slabo osvetljen, monohromatski pogled na svet.
Ispostavilo se da je to tačno za ajkule koje su živele u dubljim vodama, gde su boja i fini detalji manje važni od osećaja kretanja.
Međutim, Gruber je otkrio da druge vrste – poput velike bele ajkule – imaju veću koncentraciju čunjića, što je značilo da su mogle da vide više detalja i bolje razaznaju boju.
Međutim, pelagične vrste ajkula koje se okrivljuju za većinu napada nakon potonuća brodova i avionskih nesreća, poput okeanske beloperke, imaju relativno malo čunjića, kaže Gevin Nejlor, direktor Floridskog programa za istraživanje ajkula u Gejnsvilu na Floridi.
„To je najrigoroznije istražio Nejtan Hart iz Australije, koji je fiziolog.
„Istraživao je profil mrežnjače različitih ajkula i video koje boje mogu da percipiraju, pa je otkrio da većina ajkula, uglavnom pelagičnih ajkula, uopšte ne mogu da vide boju dobro.“
Hart je stručnjak za čula ajkula na Univerzitetu Makvari u Novom Južnom Velsu, u Australiji.
On je ispitao ne samo raspored čunjića i štapića u očima ajkule, već i prisustvo proteina osetljivih na svetlost poznatih kao opsini koji omogućavaju životinjama da razlikuju boju.
U pregledu najnovijih naučnih istraživanja o vidu ajkula, zaključio je da mnoge, ako ne i sve vrste ajkula koje su do sada proučavane, imaju monohromatski vid i izgleda da su izgubile sposobnost da vide u boji u nizu tačaka tokom evolucione istorije.
Ali to ne znači da ajkule imaju „loš“ vid.
Neke vrste ajkula koje žive na dnu, na primer, izgleda da imaju povećanu osetljivost na kontrast u poređenju sa drugim kičmenjacima, pokazuju Hartovi zaključci.
Određenu ulogu u tome ima i kvalitet vode.
U čistoj vodi sa jakom sunčevom svetlošću, ajkule će moći bolje da razaznaju predmete.
Okeanske ajkule, poput plave ajkule i okeanske beloperke, često love blizu površine, gde je kvalitet svetlosti obično dobar.
Istraživanja o napadima velike bele ajkule otkrila su da je veća verovatnoća da će se oni pojaviti u uslovima zamućene vode, gde je voda daleko manje bistra. Jedna nedavna studija, koju su vodili Hart i senzorna biološkinja za ajkule Laura Rajan sa Univerziteta Makvari.
Ona je koristila podvodne kamere za repliciranje „pogleda ajkula“ na plivače i surfere u vodi.
Naučnici su zaključili da je oblik i kretanje teško razlikovati od foka koje su glavni plen velikih belih ajkula, a u mutnim vodama ova poteškoća bi mogla da se poveća.
Verovatnoća je da ako ne možete da vidite ajkulu, kaže Nejtan, ona ne može da vas vidi.
Ali postoje neke šare ili kombinacije boja koje je mnogo lakše uočiti pod vodom.
„Ako imate neki uzorak, kao što je sekijev kotur (za merenje zamućenosti vode), na primer, koji je crno-beli, imate mnogo veće šanse da ga vidite na daljinu nego da je u maskirno zelenoj i žutoj.
Nejtan je pokazao je da to zapravo nije žuta, već žuta koja je u suprotnosti sa tamnijim uzorcima“, kaže.
Kako dodaje, „kontrast koji one mogu da uoče“.
Neki od Gruberovih eksperimenata iz 1970-ih su se posebno bavili bojama koje bi ajkule mogle da razlikuju.
Utvrđeno je da su limunske ajkule – vrsta koja provodi mnogo vremena u plitkim vodama poput mangrovskih močvara – osetljivije na zelenu boju uveče i žutu danju.
Ovo je široko rasprotranjen fenomen u vidu životinja koji se zove Purkinjeov pomak.
Oči ajkula takođe dele jednu osobinu sa kojom bi vlasnici mačaka mogli biti upoznati: reflektujući sloj kristalnih supstanci na zadnjem delu oka koji se zove tapetum lucidem (tapetum lucidem).
Ovaj sloj deluje kao ogledalo, reflektujući svetlost koja bi se inače izgubila nazad u oko, pomažući da se poboljša vid pri niskim nivoima osvetljenja.
Oči nekih vrsta ajkula sijaju kada su izložene jakom izvoru svetlosti u mraku, na isti način na koji oči mačaka sijaju od naleta svetlosti kao što je blic kamere.
Neke vrste grebenskih ajkula, na primer, love u sumrak ili tokom noći, i ova adaptacija im može pomoći.
I dok ajkule imaju koristi od širokog spektra drugih pojačanih čula, dosadašnja istraživanja pokazuju da vid svih ajkula nije isti.
Čini se da su velike bele ajkule zavisnije od vida nego druge vrste.
Pionirska zaštitnica ajkula i podvodna fotografkinja Valeri Tejlor je sedamdesetih godina 20. veka eksperimentisala sa ronilačkim odelom. koje je oponašalo trakaste šare određenih morskih zmija.
Neke vrste ajkula izbegavaju ove otrovne gmizavce – ali ne povlače se sve ajkule.
Tigraste ajkule su, posebno, strastveni grabežljivci morskih zmija.
Kompanija Šark mitigejšn sistems je 2013. godine ponudila novi model Tejlorinih ronilačkih odela sa trakama, tvrdeći da bi mogla „značajno“ da smanje rizik od napada.
Kompanija je predstavila dva modela, odelo sa trakama koje je oponašalo šare morske zmije, i drugo, na kojem su se menjale plava i siva boja, pomažući roniocima da se uklope u vodenu sredinu.
Međutim, nijedno odelo nije bilo dovoljno efikasno.
Sivo-plavo odelo ne bi odvratilo velike bele ajkule, koje traže siluete na površini i napadaju odozdo, a odela sa trakama ne bi uplašila tigraste ajkule.
Dakle, da li oni koji provode vreme na talasima treba da odbace žutu ili drugu opremu jarkih boja u korist nečeg malo dosadnijeg?
Savet Međunarodnog dosijea o napadima ajkula je da je „povećavanje šanse za spasavanje iz vode daleko nadmašuje rizik od privlačenja ajkule“.
Oklopne oči
Kit ajkula, najveća živa riba na svetu, evoluirala je kako bi zaštitila oči.
Ove ogromne ajkule imaju oklopne, grebenaste „zubce“ koje ih štite.
Takođe, mogu da uvuku očne jabučice više od tri centimetra u očnu duplju.
Kit ajkule imaju relativno male oči, prečnika samo šest centimetara, naročito u poređenju sa telom, koje može da bude i do 18 metara dugačko.
To je navelo mnoge istraživače da zaključe da ajkule imaju relativno loš vid.
Ipak, japanski naučnici, koji su detaljnije proučavali oči kit ajkule, tvrde da oklop i oko koje se može uvući pokazuju da ovaj organ ima veći značaj nego da što se ranije verovalo.
Neka istraživanja su takođe pokazala da oči kit ajkule mogu pratiti ronioce na udaljenosti do šest metara i da mogu igrati ključnu ulogu u vidu na blizinu.
Međutim, takođe se dodaje: da „ronioci i plivači verovatno mogu da smanje šanse za interakciju sa ajkulom izbegavanjem svetlih i veoma kontrastnih kupaćih kostima ili ronilačke opreme“.
Neki profesionalni surferi su odlučili da zamene žute daske jarkih boja za crne i plave daske, u pokušaju da prođu neprimećeno.
Hart kaže da, iako same ajkule možda neće moći da razlikuju jednu svetlu boju od druge, uklapanje u boje okeana u nekim situacijama može da bude od pomoći.
Međutim, on kaže da bi se za ajkule koje napadaju odozdo, kao što je velika bela ajkula, silueta daske za surfovanje na površini i dalje dramatično isticala.
Nejlor kaže da boja kupaćih kostima možda nije toliko važna kao predmeti poput satova, koji mogu reflektovati svetlost na isti način kao riblje krljušti i mogu biti faktor u nekim ničim izazvanim napadima.
Savet Međunarodnog dosijea o napadima ajkula je da stavite sat ispod rukava odela.
Nejlor je u Južnoj Africi čak video kako sočiva kamera pod vodom podstiču napade na ronioce tokom istraživanja ajkula.
„Žena je dodavala goPro kameru partneru i on je hteo da je podigne, a ajkula je došla i ujela je za prst!
„To se dogodilo zato što je kamera mala i svetluca“
Jarke boje i šare privlače ajkule, a razlog za to može biti urođeni instinkt lovca, kaže Nejlor.
„One moraju da se prilagode situaciji“, dodaje.
Ajkule takođe uče metodom pokušaja i grešaka, a Nejlor ističe da im je potrebno vreme da shvate šta će im doneti sledeći obrok.
„Mislim da grizu uglavnom mlađe jedinke, jer nemaju toliko iskustva kao starije životinje. Odrasle jedinke su pronicljivije i ciljaju na pravi plen.“
„Predator koji ne može pravilno da proceni, ne može ni da preživi, tako da je za ajkule važno da uče i razvijaju strategije koje će im osigurati hranu“, zaključuje Nejlor.
