Prošlo je baš mnogo godina otkako sam završila „svoje škole“ i spakovala sve aktuelnosti i saznanja glede pravila, protokola i dužnosti u neku staru kutiju koju godinama nisam otvarala.
U okruženju dugo nisam imala ni dete školskog uzrasta, ni blisku osobu od koje bih eventualno čula šta se novo dešava u ovoj instituciji, te sam nova saznanja i otpakivanje starih ostavila za „krenulo mi je dete u školu, vreme je da saznam šta je škola sada“.
I evo, već četvrta godina kako sam zajedno sa detetom zakoračila u tu novu školsku stvarnost i zaključila: okej, sada postoji školsko obezbeđenje, kao konstanta.
Bez mogućnosti za ispitivanjem, pružajući novac za angažovanje agencije, nisam razmišljala ni o tome da li je obezbeđenje potrebno (neko je sigurno promislio pre mene bolje), niti o tome koliku nadležnost taj simpatični čikica od tri metra i šakom ko dve moje glave ima, niti da li je njegovo angažovanje vredno tih nekoliko stotina dinara koje će mi izbiti iz džepa.
On je nekako srastao sa tom školom, bio deo inventara, veoma raspoloženo i simpatično lice koje je, zastrašujuće, ali već od prvog dana je znalo i ko sam i ko mi je dete i kod koje učiteljice ide. Taj čovek je znao doslovno sve šta se dešava u školi i van nje, ko je ušao, ko izašao, a ko se previše zadržao i s kojim razlogom.
A jednom je vrlo oštro odbrusio dečaku koji umesto da ide kući, jer je prošlo pola devet, noć je i završila se aktivnost koju imaju, dosađuje drugom dečaku. Rekao mu je da prestane i da krene kući što je ovaj odmah učinio.
Pomislila sam tada „Pa, lepo“. Ali onako baš, lepo. Postoji taj neki čovek koji sve zna, deca ga vole i najbitnije od svega – slušaju ga. Kreće se, svuda ga ima, ume da podvikne, ume da se našali – ukratko, zvuči šašavo, ali njegovo prisustvo imalo je smisla.
Za mene dovoljno da ne čačkam u sitna crevca koje su mu nadležnosti, šta on konkretno može da uradi ukoliko se desi nešto nepredviđeno, koliko je i da li on nama potreban. Niti gde je pečat.
Međutim, tu su roditelji da istupe, kažu i izglasaju – obezbeđenje nam ne treba. Kažu, imamo policajca, šta će nam još i obezbeđenje? Zar od škole da pravimo zatvor, kažu. Zar da ih teramo da se plaše, kažu.
I pre je bilo nestašluka i koječega, pa nismo imali policiju i obezbeđenje, kažu. Nećemo. Sve te privatne agencije su nečije šeme, kažu. Nek plaća grad ako je potrebno, ali mi nećemo, kažu. Na kraju, otkud mi znamo da li su ti ljudi obrazovani i naučeni da rade s decom. Nećemo.
Iako se iza ovoga možda samo delom krije namera da se oslobode troška i želja da se na neki način pljucne pod prozor represivnim merama sistema koji beskrajno zakazuje, te otpor prema „preteranoj kontroli i zaštiti dece“, sigurna sam da je u osnovi mahanje prstom i vikanje na oblake vikanja radi. Da, i pre je bilo nestašluka, ali su se u međuvremenu desile neke stvari koje školu čine iznenada i u odnosu na „nekada je bilo drugačije“ ekstremno nebezbednim mestom.
I zaista to mislim. Škola je ove godine doživela poprilično snažan udar na građenje iole pristojnog imidža institucije koja je bezbedna i brine o deci. Osim toga što zaista ne podnosim obasipanje škole policajcima ko konfetama. Njihovo prisustvo ispred škole ne bi trebalo da bude ama baš nikakav faktor u odlučivanju da li će škola imati i dodatno obezbeđenje koje je godinama unazad imala. Posebno što je konfeta tu danas, a sutra je na ko zna kojoj žurci.
Ali razumem roditelje, i sama sam jedna od njih. Oni su frustrirani svim aspektima priče – obezbeđenje plaćamo iz svog džepa što vrlo jasno govori o tome koliko lokalnu samoupravu briga da izdvoji siću za to, dok roditeljima sića itekako čini faktor u odluci, a odluku opravdavaju na drugom polju.
Frustrirani smo što se desio „Ribnikar“. „Ribnikar“ definitivno nije „i nekad je bilo nestašluka“ te se, po inerciji, postavljamo protiv sistema koji ne funkcioniše, bilo to makar i u fascikli izgovora sa nalepnicom „deci ne treba baš toliko zaštite“ u trenutku kada im je potrebna zaštita svih vrsta i na svakom nivou.
Frustrirani smo i zato što se frljaju agencijama za obezbeđenje i konfetama sa značkom umesto da vidimo strateški pristup u borbi obrazovne institucije sa konkretnim problemom. Frustrirani smo što stavljamo šminku na tužno i nesrećno lice.
Frustrirani smo što svoj pravi problem ne možemo da uputimo na pravu adresu već problem donosimo „kući“ i istovaramo gde ne treba. I frustrirani smo na kraju i time što ni škola, ni grad ne rade ništa na tome da nam pomognu u adresiranju emocije, straha i nemoći.
Kada bi samo gradskoj upravi neko dojavio da postoji način da olakša frustracije makar u domenu troška, sigurna sam da ne bismo na roditeljskim savetima vikali da ćemo bebu razmaziti navikavajući je na ruke.
Uostalom, moguće je da taj čovek s ulaza nije imao nikakva ovlašćenja, ali je, ako ništa drugo, bio ona osoba koja je pre poslednjeg odlaska i gašenja svetla zastala da konstatuje da je i Marko iz IV-4 izašao i krenuo kući, na sigurno. Neraspoloženiji nego juče.
I evo, obezbeđenja više nema u školi, a mi i daje stojiimo ljuti s rukama na bokovima. Šta sad?
