Nema sreće za poljoprivrednike u Srbiji.
Prošla godina je bila sasvim solidna kada je reč o prinosu osnovnih ratarskih useva, ali cene na svetskom tržištu su već duže vreme izuzetno niske.
Paori gotovo da i nemaju veće materijalne koristi od bogatog roda. Potražnja svetskih kupaca za pojedinim usevima je drastično smanjena, pa je, primera radi, veoma teško prodati pšenicu ili suncokret, mada je cena oba useva među nižim u poslednjih 15 godina.
Kuda sa pšenicom
Situacija sa pšenicom je kritična. Seljaci je rado seju s obzirom na to da ima nezamenjivu ulogu u plodoredu, ali veće dobiti od obimnog uzgoja ove kulture u Srbiji nema. Dodatna nevolja je sklonost srpskog seljaka da se u što većoj meri osloni upravo na glavnu hlebnu sirovinu čim se na svetskoj berzi cena uočljivije uveća. No, kako se cene menjaju, dođe i do pada kada prodavac ima male vajde od posla.
Trenutno srpski poljoprivrednik ne zna šta da radi se ogromnim količinama osnovnog useva. Tim pre što se nadovezalo više godina dobre žetve, a umanjene potražnje svetskih potrošača.
Jesen 2022. ostaće za pamćenje ovdašnjem paoru. Cena tone žita na svetskom tržištu je dostizala i 330 evra, na domaćem se prodavalo i po 42 i 43 dinara za kilogram. U Srbiji, tradicionalnom izvozniku, u to vreme je bilo oko 1,4 miliona tona pšenice za eksport.
Ali, vođeni ubičajenom logikom da je u sred zime ili na proleće cena primetno viša nego prethodne jeseni, paori su se ređe odlučivali na prodaju. Nisu trgovci jedini koji obožavaju ekstra zaradu, i seljaci vole lovu…
Pogrešna kalkulacija
Paori su kalkulisali veliku dobit, pa su u jesenjoj setvi 2022. ovim usevom posejali čak 720.000 hektara, 40 odsto više nego što je uobičajeno. Dodatni razlog je što se u Srbiji koristi seme „sa tavana“ i redukuje upotreba đubriva kako bi uzgoj bio jeftiniji. To je u slučaju pšenice jednostavno, ali smanjuje prinos i, još izraženije, vodi padu kvaliteta roda.
Država je takođe odigrala rđavo. Kada je počeo rat u Ukrajini, loše procenjujući situaciju sa prehrambenim rezervama, zabranila je izvoz, mada višak pšenice ni u jednom trenutku nije pao ispod 1,2 miliona tona.
Naravno da nedaća nikada ne dolazi sama. Pad tova svinja doveo je i do smanjene upotrebe pšenice za ishranu stoke, što je, inače, praksa u krajevima južno od Save i Dunava. Tako smo juli prošle godine dočekali sa 1,2 miliona neprodatih zaliha i još je rodilo 3,45 miliona tona. Kako naše godišnje potrebe nisu veće od 1,55 miliona tona, na lageru je, kada se izdvoji roba za domaće potrebe, ležalo 3,1 milion tona viška, odnosno za izvoz.
Prividno bolje
Problem je što je na svetskim berzama došlo do pada cene na otprilike 210 evra, a te cene su i danas. U tri poslednja lanjska meseca jedva da se izvezlo 600.000 tona, pa je u Srbiji još oko 2,3 miliona tona viška. S obzirom na cenu, izvoz je na granici isplativosti.
Seljaci su reagovali smanjujući jesenas setvu za 18 odsto, na cirka 590.000 hektara, što je još uvek primetno iznad uobičajenih površina. Ceni se da bi u julu, sa novim rodom, višak za izvoz mogao dostići i 3,3 miliona tona, a velikih problema biće sa skladištenjem. Jednostavno, cela organizacija uzgoja pšenice u nas počiva na izvozu odakle su godinama pristizali i profit i devize.
Sa kukuruzom je situacija samo na prvi pogled bolja. Posle kraćeg zastoja, u drugoj polovini prošle godine su sa svetskih berzi počele da pristižu veće porudžbine, pa smo u tri meseca prodali gotovo 750.000 tona. No, lanjskih 6,8 miliona tona roda omogućava inoplasman oko 2,8 miliona tona.
Već ima porudžbina i za veće količine od izvezenih. Problem je u ceni. Teško je na svetskim berzama dobtiti više od 165 evra, pa se i cena srpskom seljaku kreće između 17 i 18,5 dinara po kilogramu. A samo dve sezone ranije dostizala je i 290 evra, odnosno 32 dinara.
Seljačka dilema
Srpskom seljaku je zaista teško da odluči šta da radi. Dilema je prodati robu bez zarade, tek da se obezbedi novac za setvu novog roda, ili gomilati zalihe i čekati bolju cenu, bez bilo kakvih garancija da će se i kada ona dogoditi.
Šta bi mogla biti pouka dugog i neizvesnog iščekivanja viših cena? Rizično je osloniti se na izvoz osnovnih ratarskih useva. Na njih se oslanjaju samo veliki farmeri koji obrađuju i po 20.000-30.000 hektara zemlje. Obimom uzgoja postižu toliko nisku jediničnu proizvodnu cenu da i u ovako teškim godinama imaju (solidnu) zaradu, a kada cena skoči zarađuju ekstremno!
Najgora pozicija
Sitan seljak, slučaj je to i EU, gde je limit vlasništva nad zemljom ograničen na najviše 300 hektara (u Danskoj), mnogo više se oslanja na, prvenstveno niže, faze prerade, a sa krupnijim prerađivačem i trgovcem skupa izalazi na tržište i, po unapred definisanoj šemi, dele profit.
Srpski seljak je sitan, sveden samo na zemljodelanje i sam. Najgora pozicija, pogotovo kada su cene na berzama niske.
