Prosto je neverovatno da me više cene u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, nego u Sloveniji, u kojoj živim, govorio je poznati glumac.
Radko Polič, slovenački pozorišni, filmski i televizijski glumac, preminuo je juče u 81. godini ostavivši iza sebe brojne scenske junake: Kapetana Ditriha, Dejvida Misona, Dedića, Dositeja, Borisa, Franca Keniga, Ludviga Klauberga…
Potomak Srba iz Bele Krajine, Radko Polič rođen je 1942. godine u Crnomlju, a profesionalnu karijeru počeo je 1965. godine u Studentskom aktuelnom pozorištu. Diplomirao je na ljubljanskoj Akademiji za gledalište, radio, film i televiziju, glumio i gostovao na brojnim pozorišnim scenama. Ovaj mag transformacije igrao je u gotovo 60 dugometražnih filmova, odigrao više od 50 uloga u televizijskim filmovima, dramama i serijama i ostavio trag u više od 100 radijskih predstava.
– Mislio sam da je šala kad mi je Tihomir Stanić ponudio ulogu Tita u „Falsifikatoru”. Ali kad sam pogledao scene u kojima vodim pudlice u šetnju, bio sam iskreno začuđen koliko Broz i ja ličimo – govorio je Polič, koga je naša publika volela da gleda u filmu „Falsifikator”, a rado ga je gledala i kao potpukovnika Rudolfa Ukmara u trilogiji „Ravna gora” Radoša Bajića.
– To je fantastična uloga. Moj junak beži prema Beogradu da vidi kćerku, jer je počeo rat, ali mu se na tom putu gubi trag – govorio je Polič, koji je igrao nemačke oficire u „Balkan ekspresu” i „Partizanskoj eskadrili”, ali je, kako je znao da kaže, bio toliko dobar Nemac da se ljudima činilo da je samo to igrao. Sećanja na čuveni ples sa Tanjom Bošković često je prepričavao kao anegdotu.
– Tanja je bila divna, kako nekad, tako i sad. Sreli smo se nekoliko puta, ona je kao slika Dorijana Greja, i dalje fatalna – znao je da prokomentariše Polič, ističući i da je svuda bio lepo primljen:
– Prosto je neverovatno da me više cene u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, nego u Sloveniji, u kojoj živim. I dalje kupujem „Novosti”, „Politiku”, „Jutarnji list”, da čujem šta se dešava mojim prijateljima. A onda, kad se sretnemo, čuješ: „Samo nemoj o politici, molim te”. Jer, čim počnemo da pričamo o tome šta se kome dešava, samo se svađamo ko je više propao i nadrljao. Meni je bilo divno, dok smo radili zaboravljali smo na politiku. To je bila velika država, što se našeg filmskog posla tiče, i ogromno tržište. Kad smo se rastali, bilo je kao smak sveta. Otišli smo jedni od drugih da budemo „najbolji”, a sad se svi raspadamo. Ali, čini mi se da se ta glumačka družina u poslednje vreme budi. Bio sam nedavno u Puli, Nišu.
Govorio je da ima dve domovine: Sloveniju i Srbiju, ali da državu nema.
– Oni koji dolaze u Sloveniju, vide samo fasade, Potemkinova sela. Siguran sam da ćemo kad-tad opet biti zajedno. Nemoguće je ovaj prostor razdeliti. Jedni bez drugih ne možemo, moramo da sarađujemo. Gledajte ove klince koji iz Slovenije za svaku Novu godinu hrle u Beograd. Oni ostavljaju sa strane politiku koja nas zavađa i žele da se druže. Beograd je moja druga kuća. Na Dorćolu smo, s kraćim pauzama, živeli do moje 15. godine. Tu sam hteo da upišem akademiju, ali sam zbog oca ostao u Ljubljani. I ode voz nizbrdo! Danas sa žaljenjem kažem da mi je pola srca uvek u Beogradu, ako ne i celo srce. I u ovim godinama bih se preselio tamo, imam mentalitet koji nije slovenački.
Radko Polič pričao je i o tome kako je četiri puta umro, kako se potukao s Batom Živojinovićem zbog Slobodana Miloševića, kako je imao posebnu želju, ako umre pre, da mu Oliver Dragojević otpeva pesmu „Dunjo moja”…
