Svake godine od malignih bolesti u Srbiji oboli više od 40.000 ljudi, a premine oko 20.000 pacijenata.
Najveći broj njih nema nikakav ili ima vrlo ograničen pristup palijativnoj nezi, koja bi i pacijentima i porodicama trebalo da olakša neizmerno fizički i emotivno težak period.
Najave da bi kovid bolnice u Batajnici, Kruševcu i Novom Sadu mogle postati palijativni centri sve češće se mogu čuti.
Stručnjaci sa kojima je Danas razgovarao upozoravaju da Srbija nema dovoljno obučenih lekara i sestara za palijativnu negu – u zemlji postoji tek šest specijalista palijativne medicine. Uz to ni medicinske sestre i tehničari ne raspolažu dovoljnim znanjem, jer program u medicinskim školama ne pokriva palijativnu negu. Sagovornici Danasa takođe ističu da se palijacija ne može svesti samo na bolničko zbrinjavanje pacijenata, tako da oni svoje poslednje dane provode izolovani i sami.
Isidora Jarić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, autorka je knjige „Obrazovanje za saosećanje“, koja se bavi palijativnim zbrinjavanjem u Srbiji. Ona kaže da je nega pacijenata kojima je potrebna palijacija zaboravljena tema u našem društvu.
„Mi se ne suočavamo sa ovim problemom, već ga prećutno prebacujemo porodicama koje taj teret ne mogu da iznesu same“, kaže Jarić.
U ovom trenutku palijativna nega dostupna je bar na papiru na dva načina u državnom sektoru. Kroz službe kućnog lečenja i na odeljenjima u bolnicama, jedinicama za palijativno zbrinjavanje, u kojima mogu biti smesteni palijativni pacijenti. Oba vida imaju svoje izazove. Za početak, službe kućnog lečenja nisu dostupne pri svim domovima zdravlja. Tamo i gde postoje, ne mogu da pruže svu potrebnu pomoć.
„Dosta palijativnih pacijenata zahteva modifikaciju terapije bola za šta većina timova za kućno lečenje nema kompetencije i potrebno je mišljenje specijaliste. Čak i kada ste zdravi, u punoj snazi, ne možete lako da se izborite i zakažete specijalistički pregled, a zamislite tek ako ste onkološki pacijent“, ističe Jarić.
Ona objašnjava da se pacijenti u tim slučajevima mogu obratiti Institutu za onkologiju, odnosno ordinaciji koja se bavi terapijom bola, ali kako dodaje, nisu svi iz Beograda.
Pacijentima koji su u najtežoj fazi pri određenim bolnicama dostupno je i bolničko zbrinjavanje, ali ne duže od 14 dana. Pri tome i kapaciteti koji postoje za ovakav vid zbrinjavanja su ograničeni. Isidora Jarić kaže da je tačno da je potrebno proširiti kapacitete za palijativno zbrinjavanje, ali da to ne može da bude jedino rešenje.
„Nije dovoljno samo obezbediti bolničke postelje već treba omogućiti palijativnu brigu u lokalu tako da pacijenti dobiju mogućnost da budu zbrinuti u okruženju na koje su navikli i da poslednje trenutke mogu da provedu sa ljudima sa kojima su proveli svoje živote. Ne bi trebalo da budu izmešteni u mesta gde će im poslednji dani biti obeleženi potpunom izolacijom„, kaže Jarić.
Da bi se palijativna nega razvila u Srbiji morao bi prvo da se reši problem nedovoljnog broja lekara i sestara. Specijalizacija palijativne medicine postoji od 2014. godine. Ni medicinske sestre i tehničari često nemaju dovoljno znanja iako su do sada organizovane mnoge obuke.
„Većina kurikuluma ne sadrži sistematski strukturisane informacije o palijativnom zbrinjavanju. Takvi sadržaji se samo fragmentarno pojavljuju u okviru postojećih. Rezultat je da u ovom trenutku, postojeći kurikulumi ne osposobljavaju buduće profesionalce da se nose sa različitim izazovima koje ova grana nosi“, navodi Jarić.
