U Velikoj sali Glavne pošte u Novom Sadu krajem prošle godine otvorena je izložba o nastanku i razvoju pošte u gradu.
Piše- Živan Lazić
Povod je 270 godina od osnivanja poštanske službe u baroknom gradiću ispod Petrovaradinske stene, odnosno 170 godina od osnivanja pošte u prestonici Vojvodine. Skupa sa Društvom filatelista u zdanju čiji je enterijer majstorski projektovao Đorđe Tabaković izloženo je obilje za istoriju grada dragocenih artefakta.
Tako se može videti kopija jednog od prvih pisama poslatih iz Novog Sada, tek nekoliko dana po osnivanju lokalne pošte, a posetioci mogu da vide i poštansku marku izdatu 1980. godine povodom stogodišnjice prvog telefona u Novom Sadu. Na njoj se jasno vidi prastari aparat, koji se, inače, nalazi u Muzeju PTT u Beogradu.
Krajnja periferija
Dakle, kada je pošta stigla u Novi Sad? Zvanično, tek 1. oktobra (19. septembra po starom kalendaru) 1853. godine, nakon što su naši stari više od veka, pri slanju ili prijemu pošiljke, morali da idu u Petrovaradin, gde je ova institucija ustanovljena tačno sto leta ranije.
Stare novine prepune su žalbi građana o nevoljama sa kojima se suočavaju prelazeći pontonski most ili u slučaju kiše i drugih nepogoda. Pisali su u Beč, dvoru, i u Požun, privrednoj komori, na desetine puta, uvek iznova tražeći lokalnu poštu. Odobrenje nije stizalo.
Nije bila u pitanju rđava namera ili zla volja države, jednostavno Novi Sad se nalazio na krajnjoj periferiji i to u pravcu koji je za komunikaciju bio sasvim nebitan. Retko kada bi se iz Beča i Pešte bilo šta upućivalo u ovom smeru. Stoga se dugo procenjivalo da nema potrebe za još jednom poštom pored obližnje u Petrovaradinu.
Bečkerek pre svih
U Habzburškoj monarhiji su postojale dva vida komunikacije, vojni i komorski. Dugo je vojni bio gotovo važniji od civilnog, pogotovo u krajevima koji su se tek oslobodili. Tako je vojna pošta sa Petrovaradinom uspostavljena odmah po formiranju ove vojne utvrde. Već 1753. barokni gradić dobija i civilnu poštu koja se nalazila u zgradi gde i danas, na samom početku Štrosmajerove ulice. Prenos između pošti obavljao se diližansama, ređe konjanicima.
Na prostoru onoga što je kasnije postalo Jugoslavija u to vreme je bilo tek 34 pošte, u Vojvodini prvo je locirana u Zrenjaninu, tada Bečkereku, 1737. godine, deset sezona kasnije prisutna je i u pograničnom Zemunu. Pre Petrovaradina stigla je još samo u Horgoš i u Veliku Kikindu.
Žitelji Novog Sada su morali da idu u Petrovaradin i da prelaze pontonski most. Tako je trajanje svojevrsne avanture zavisilo od funkcionisanja mosta i od vremenskih prilika. Pošta je stizala dva puta nedeljno, u utorak i petak, sa njome je stizala i štampa.
Dešavalo se da se pojedine trgovačke kalfe bave odnošenjem i donošenjem pošte iz Petrovaradina u Novi Sad i obrnuto. Bio je to unosan posao, međutim, nevolja je bila što se pismo pošti moralo otvoreno predati. Praktično, nosilac pošiljke je mogao videti šta piše u pismu i eventualno se koristiti saznanjem. Stoga su ovakvi pokušaji bili kratkročni i brzo su se gasili.
Mesarska pošta
Novosađani su bili uporni, pa su izvesnom Aleksiću, koji je držao poštu u Petrovaradinu, nudili 20 jutara zemlje u Novom Sadu samo da prenese poštu na drugu obalu Dunava. Ali, mada je pošta sve do polovine 19. veka bila dominantno privatan biznis, država je određivala pravila igre i izdavala odobrenja za posao, tako da se sedište nije moglo proizvoljno premeštati.
Novosađanima nije preostajalo ništa drugo nego da uporno pišu i stalno inoviranom argumentacijom traže osnivanje pošte. Ukazivali su da kalkulacija pokazuje dobit i za državu, pre svega od nadoknade koju su, podjednako, plaćali i pošiljalac i primalac.
U međuvremenu, pogotovo u naseljima bez pošte, dobar deo komunikacije su obavljali mesari. Po obližnjim i nešto udaljenijim mestima su kupovali stoku i trebalo ju je prevesti do klanice. Koristili su se kolima na koja su kačili manja kolica za prenos pošte. Dešavalo se da kupujući stoku pređu i državnu granicu, prenos pošte im je služio za sticanje dodatnog prihoda.
Prva zgrada
Tek posle bune 1948/49. i na desetine i desetina zahteva, Novi Sad dobija pravo da osniva poštu. Ne zna se tačno gde se nalazila prvo lokalno PTT zdanje, mada se prema nepotpunim zapisima smatra da je bilo u Temerinskoj (tada Temišvarskoj) ulici, u to vreme glavnoj transverzali kojom se hodilo za Carigrad. U istoj ulici je nešto kasnije smeštena prva gradska kuća za telegrafiju.
Prilično brzo pošta se seli na parnu stranu tadašnje Varmeđanske, danas Šafarikove ulice i tu se zadržala do 80-ih godina 19. veka. Zgrada u kojoj se nalazila trajala je dugo, srušena je tek 70-ih godina prošlog veka, kada se produžavao Bulevar Mihajla Pupina. Nova lokacija pošte je u Železničkoj broj 5, odakle se 1899. godine izmešta na današnji Trg mladenaca, u zdanje koje je do tada bilo hotel „Central“. Godine 1927. dozidan je drugi sprat i zgrada poprima današnji oblik.
Dve mape
Međutim, Zoran Knežev, neumorni istraživač prošlosti Novog Sada, nedavno je otkrio nove činjenice o pošti u gradu. Pronašao je dve mape na kojima je jasno i precizno ucrtana novosadska pošta.
Obe mape su iz predlibertacionog perioda, odnosno pre 1748. godine i sticanja statusa slobodnog carskog grada. Iz ovog vremena je neobično malo pismenih zapisa, komunikacija sa Bečkim dvorom i Požunskom komorom je minimalna, naglo se intenzivira upravo sticanjem novog statusa. Praktično, mape su dokumenti koji o ranijem razdoblju Novog Sada istoričarima najviše govore.
Starija od dve mape na koju ukazuje Knežev je iz 1698. godine i na njoj se jasno vidi Dunavska ulica, potom ulica koja vodi ka Futoškom mostu. To je današnja Zmaj Jovina ulica. Na kraju vododerina preseca obe strane ove ulice, tako da još nije formiran trg sa katoličkom crkvom, današnji centar grada.
Za priču o pošti značajna je treća po redu kuća na strani bližoj Dunavu. Na njoj je ucrtan duvački rog, oznaka da je reč o pošti. Slično je i na drugoj mapi, pa je Knežev sklon tvrđenju da je grad prilično rano imao poštu, ali je iz nepoznatog razloga došlo do prekida u radu koji je trajao decenijama. U svakom slučaju, na novim generacijama zaljubljenika u prošlost je da dalje istražuju nastanak i genezu PTT saobraćaja u Novom Sadu.
