Na gotovo 400.000 stanovnika Novi Sad ima premalo javnih toaleta. Novosađani su, kanda, navikli da trpe, pa je i nužda sekundarna stvar.
Neki od ovih javnih toaleta se nalaze u Ulici kralja Aleksandra u centru grada, u Dunavskom parku, na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Dužinom keja postoji devet montažnih „toi-toi“ toaleta. Osim toga ima dva sanitarna – jedan blizu teniskih terena, a drugi je na Beogradskom keju, pored košarkaškog terena. U Limanskom parku nalazi se jedan mobilni toalet koji je u trenutku obilaska bio oboren na zemlju.
Stanje u ovim „samostojećim“ objektima je shodno onome što može da se očekuje i pretpostavi za „toi-toi“. Ukoliko otvorite kabinu obasipaće vas roj muva i „specifičan“ miris dijametralno suprotan osveživaču vazduha u vašem stanu. U nekima se nalazi toalet papir, ali ne u svima. Pojedine kabine su spolja ili iznutra ispisane grafitima. Neki posetioci jednostavno ne mogu da se suzdrže.
Tehničkom specifikacijom predviđeno je da se mobilni toaleti prazne jednom nedeljno, što nije dovoljno da bi higijena u njima bila makar i na tragu pristojnosti.
Ukoliko se Novosađani zadese na keju, a moraju u wc, rešenje mogu pronaći na Štrandu čiji se toaleti nalaze u boljem stanju od onih sa etiketom „toi-toi“. Za održavanje toaleta na Štrandu zaduženo je Javno komunalno preduzeće „Gradsko zelenilo”.
Toalet u podzemnoj etaži u Ulici kralja Aleksandra je teže uočljiv i zbog toga slabo korišćen jer se nalazi ispod nivoa ulice. Ovaj toalet je u najboljem stanju od svih. Sve preporuke, uz ukazivanje na činjenicu da je na Gugl recenzijama ocenjen jedanput i da zbog toga ima jednu zvezdicu.
Usluga toaleta se naplaćuje 50 dinara. Ženski deo ima šest kabina, a muški četiri kabine i četiri pisoara. U oba dela voda na slavini je u ispravnom stanju, ima ogledala, tečnog sapuna i papira za poneti.
Postoji i deo za bebe i kabina za osobe sa invaliditetom. Međutim, ovde stvari postaju komplikovane, jer lift koji bi trebalo da vas spusti do toaleta nije u funkciji.
U gradskom toaletu u Dunavskom parku je nešto drugačija situacija. Ulaz se naplaćuje 20 dinara. Toalet je podeljen na ženski i muški deo koji su identični, sa po dve kabine u kojima je „čučavac“. Objekat ima odličnu opremu u koju se ubrajaju toalet papir, lavaboi i ogledala.
Na Petrovaradinskoj tvrđavi, u blizini kafića, nalazi se jedan toalet u kojem se ulaz naplaćuje 50 dinara. Radi od devet ujutru do pet posle podne.
Ukoliko pristajete na čučavce, toaleti na ove tri lokacije su u zadovoljavajućem stanju jer o njima još uvek ima ko da brine, a i nama su standardni poprilično niski. Ipak, poseta je zaista slaba. U trenutku obilaska sreli smo samo dve žene koje su se uputile ka toaletu u centru.
Relativno zadovoljavajuća higijena nije odlika toaleta na keju. U toaletu kod teniskih terena ne postoji svetlo nakon što se vrata zatvore, tako da ljudi moraju da se snalaze u mraku. Osim toga, u oba toaleta na keju ne radi senzor koji pokazuje da je wc slobodan ili zauzet, što svakako ne pruža trenutak mira onima koji su se tu zatekli.
Zanimljivo je da na vratima ovih toaleta piše kako je „zadržavanje u toaletu jedan minut“, što je zaista sasvim dovoljno ukoliko ste prethodno opljačkali banku. Bilo kako bilo, toaleti izgledaju kao da niko u njih ne zalazi, ni oni koji bi da obave nuždu, kao ni oni koji bi trebalo da ih održavaju. Rekreativci sa terena rekli su da toalete do sada nisu posećivali. Niti imaju nameru.
Mnogobrojni Novosađani ne znaju ili nisu sigurni gde se nalaze javni toaleti, premda je to korisna informacija u slučaju nužde. Umesto čučavca za 20 dinara, građani radije pribegavaju taktici „olakšaj+osveži“ po kojoj u kafićima za 200 dinara mogu da popiju sok i isprazne bešiku ili creva. Još jeftinija opcija je posetiti tržni centar i, što bi se reklo, „samo pogledati“.
Ipak, iako ih ne koristimo mnogo, za toalete novac svejedno izdvajamo. Za održavanje javnih toaleta iz gradske kase izdvaja se oko 5,8 miliona, a posao godinama unazad dobija jedna firma.
Da u svemu ima biznisa govori i oglas Infrastruktura železnica Srbija, koja je u aprilu ponudila toalete na Železničkoj stanici u Novom Sadu za izdavanje po početnoj mesečnoj ceni od 100 evra.
Da li bi i u slučaju novosadskih toaleta javno-privatno partnerstvo bilo pravo rešenje kako bi se podstaklo njihovo češće korišćenje, to je pitanje za one kojima je preduzetnički njuh otporan i na sanitarni smrad.
