Dok nemački kancelar traži bolju zajedničku migracionu politiku i zbog nedostatka radne snage pridošlicama nudi sigurnu luku, većina evropskih vlada diže zidove i pooštrava uslove za prihvat ljudi koji beže od rata i progona
Da li je izjava nemačkog kancelara Olafa Šolca da Nemačka ima problem s radnom snagom i da bi želeo da vidi bolju zajedničku migracionu politiku u Evropi zapravo vesnik kraja evropske dobrodošlice za migrante ili je to obećanje da će on ići stopama Angele Merkel da pridošlicama obezbedi sigurnu luku?
Šolc kaže da je Evropa željena destinacija za milione ljudi širom sveta, na šta treba da budu ponosni jer to pokazuje da mnogo toga rade kako treba i da su evropske vrednosti privlačne.
„Potrebna nam je imigracija. To sada vidimo na svim mestima gde nedostaju kvalifikovani radnici, na aerodromima, u bolnicama, u radionicama”, rekao je Šolc i objasnio da su neophodni obavezujući sporazumi sa zemljama porekla i tranzita i da se radnicima ponudi više legalnih načina da stignu do Evrope.
„Naša je dužnost da ponudimo siguran dom ljudima kojima je potrebna zaštita”, naglasio je nemački kancelar.
Da li je ovaj apel još jedan znak koliko je zamor saosećanja uzeo maha i da se Evropa suočava s većim izazovima u odnosu na one tokom minule izbegličke krize, kada je Angela Merkel bodrila kontinent rečima koje će postati njen zaštitni znak: „Wir schaffen das” („Možemo mi to”), dok su evropske države podizale ograde, dočekivale ljude bodljikavom žicom i zatvarale granice.
Da li je Šolcov poziv na zajedničku migracionu politiku nagoveštaj da će se desiti daleko snažniji, tektonski, poremećaji na evropskoj političkoj sceni, nego što ih je izazvala prethodna izbeglička kriza? Koliko je očekivano da će dobrodošlica i empatija evropskih građana prema migrantima ostati na nivou od pre sedam godina? Više se ne veruje u priču, kao u vreme Angele Merkel, o migrantima kao resursu za dinamičan rast evropske privrede. Očigledno je da potrebu za radnom snagom ne prati raspoloženje prema pridošlicama.
Šolc je u pravu kada kaže da Evropa može de bude ponosna jer je željena destinacija, ali teško da može biti ponosna na to kako pridošlicama demonstrira evropske vrednosti koje su još na primeru sirijskih izbeglica pogažene na granicama Turske, Italije, Mađarske. Dok je Grčka, koju je zauzvrat Brisel zasipao milionima evra, služila kao štit Evrope, Erdogan je koristio izbeglice za pregovore sa EU pretnjom da će „pustiti milione njih ka uniji”. EU i Ankara dogovorile su se 2016. da sirijske izbeglice budu vraćene s grčkih ostrva u Tursku, koja je zauzvrat dobila šest milijardi evra novčane pomoći.
Kriza je dovela do značajnih promena u politikama svih evropskih vlada. Bregzit je izdejstvovan na obećanju da „oni neće više dolaziti da nam uzimaju poslove i uživaju našu zdravstvenu zaštitu”. Nacionalističke švedske demokrate koje su sada na vlasti zadobile su pažnju od izbijanja krize. Postalo je poželjno izražavati antiimigrantske stavove u Austriji, Italiji, Francuskoj, što je usvojeno i kao politika vlada levog centra.
Šolc se oglasio nakon što je retorika krajnje desničarske stranke Alternativa za Nemačku postala alat demohrišćana za prikupljanje političkih poena. Fridrih Merc, čelnik demohrišćanske opozicije u Bundestagu i predsednik Hrišćansko-demokratske unije (CDU), koja je ranije podržavala napore vlade po pitanju izbeglica, sada smatra da oni koji beže od rata iz Ukrajine u Nemačkoj vode „socijalni turizam”. On se izuzetno protivi pružanju zaštite i Rusima koji beže od mobilizacije. Merc je za trend „socijalnog turizma” optužio vladu koja je od aprila omogućila izbeglicama pravo na punu socijalnu pomoć i finansijsku podršku uz pokrivanje troškova stanovanja, ravnu onoj koju uživaju nemački državljani. Pozvao je na stroga ograničenja u pogledu broja pridošlica, kritikujući vlast koja umesto toga ohrabruje sve koji žele da dođu u Nemačku da to i urade.
Od februara se nije promenio samo ton najveće nemačke opozicione stranke već i među stanovništvom, koje je sada frustrirano zbog rasta troškova života i vladinog postupanja prema energetskoj krizi.
Uticaj migrantske krize možemo da posmatramo kroz priliku koju je to donelo nacionalističkim partijama da ojačaju položaj i tek ćemo svedočiti kako te partije utiču na glavne političke tokove kao i kako partije koje se drukčije deklarišu koriste antimigrantsku politiku da zadrže vlast. Britanska premijerka Elizabet Tras, koja je u svom kabinetu promoviše raznolikost kao britansku normalnost, obećala je da će joj prioritet biti pooštravanje imigracione politike i realizacija „projekta Ruanda” koji je stopirao Evropski sud za ljudska prava. Trasova će se potruditi da prebaci imigrante mimo njihove volje sa svoje teritorije u Ruandu uz pozamašnu finansijsku pomoć razvoju te zemlje, iako evropski sud kaže da krši međunarodno pravo koje garantuje da niko ne može da bude vraćen u zemlju u kojoj bi se suočio s nepopravljivom štetom.
Njen prethodnik, Boris Džonson, prvi je u Kijevu Volodimiru Zelenskom nudio bezuslovnu pomoć dok je njegova vlada program prijema izbeglica sprovodila obavezom popunjavanja aplikacija toliko komplikovanih da je delovalo da zapravo želi da spreči „toplu dobrodošlicu Ukrajincima koji beže od Putinovih bombi” u Veliku Britaniju.
Ostrvo pati od manjka radne snage, kao i Austrija i Nemačka, kojoj nedostaje bar pola miliona radnika. Kako će Šolc pomiriti načela o slobodi kretanja ljudi i nagone za samoodržanjem, recimo u Italiji, koja dobija desničarsku koalicionu vladu koju čini i antimigrantska Liga Matea Salvinija, koji je sprečavao brodove s migrantima da se usidre u italijanskim lukama.
Kada su se uzdrmali temelji evropskih vrednosti, humanizam, moralnost, načela sloboda i prava na evropskim granicama, postojala je ogromna dobrovoljna inicijativa u narodu da se pomogne izbeglicama po pitanju rešavanja problema integracije. To je bila možda najpozitivnija stvar koja je proistekla prethodnih godina iz migrantske krize. Deluje da sada svedočimo pojačanom pesimizmu koji pogoduje strujama koji imigracije smatraju najozbiljnijim pretnjama po nacionalnu sigurnost evropskih država. Reklo bi se da brige o tome kako platiti račune potiskuju teme poput one da ljudi koji beže od rata i progona zaslužuju saosećanje i da njima ne treba trgovati kao robom.
