Na današnji dan, pre 24 godine, oko 19.45h prve bombe pale su na Novi Sad.
Prve bombe u okviru NATO bombardovanja Jugoslavije pale su na pretežno vojne i policijske položaje i objekte u Prištini i drugim mestima na Kosovu, a skoro istovremeno i na Novi Sad. Kasnije tokom večeri, bombardovani su i drugi gradovi širom Srbije i Crne Gore koja je bila tada deo Jugoslavije.
I dan danas nije poznato koliko je tačno bilo žrtava tokom 78 dana bombardovanja.
U Novom Sadu poznate su samo civilne žrtve. Zna se da je Oleg Nasov (29) poginuo prilikom rušenja Varadinskog mosta 1. aprila i Milan Bajić (37) iz Šangaja na kućnom pragu, na samom kraju rata, 8. juna. Tokom bombardovanja više od 50 Novosađana je lakše ili teže povređeno na više lokacija u gradu i okolini.
Žrtve i zaboravljeni heroji
Broj nastradalih pripadnika Vojske i policije iz Novog Sada nikada nije iznet u javnost, a nezvanično se spominje oko 20 poginulih koji su uglavnom nastradali u bombenim dejstvima služeći u raznim jedinicama na Kosovu. Na jednom od ranijih obeležavanja godišnjice saopšteno je da je u široj zoni Novog Sada tokom bombardovanja poginulo pet pripadnika Vojske, dok su teže povređena četiri vojnika, ali bez podataka da li su oni bili Novosađani, kao i gde su i kako poginuli.
Svi ratovi imaju svoje heroje, pa tako i ovaj, ali posle 20 godina većina njih je zaboravljena. Među njima je i Velimir Teodorović, poznatiji kao Velja Ribar, koji je prilikom rušenja Mosta slobode spasao devet ljudi iz Dunava. Velja Ribar preminuo je početkom januara 2015. godine u 58. godini.
Materijalna šteta
Novi Sad je bio među gradovima koji su pretrpeli najveću štetu, a dovoljno je samo podsetiti se da je tada ostao bez sva tri mosta preko Dunava.
Prve bombe u Novom Sadu pale su 24. marta na Centar za policijsku obuku na Klisi, fabriku „Novograp“ i potom na kasarnu „Jugovićevo“ na Majevici.
Od tada pa sve do početka juna Novi Sad će svaki dan biti pod bombama i najviše će se bombardovati Rafinerija nafte i vojni objekti, kao i saobraćajno važne tačke.
Tokom 11 nedelja vazdušnih napada srušena su sva tri mosta: Varadinski 1. aprila, Most slobode 3. aprila, dok je Žeželjev most preživeo nekoliko udara bombi i raketa i končano pao 26. aprila.
Bombe i projektili su redovno padali po kasarnama, ali je više puta gađana i zgrada RTV NS na Mišeluku dok krajem maja nije potpuno sravnjena sa zemljom.
Rafinerija Novi Sad napadnuta je 12 puta i na nju je palo preko 250 projektila. Crni dim se video nedeljama, a prema proceni stručnjaka iz Rafinerije od 73.569 tona nafte izgorelo je 90%, izliveno na zemljište 9,9%, dok je izliveno u kolektor i dospelo u Dunav 0,1%.
U jednom raketnom napadu je oštećena i zgrada Banovine 19. aprila. Mada NATO nije direktno gađao stambene zone, pojedine bombe su pale između kuća i zgrada.
Više kuća je oštećeno 30. maja u Sremskoj Kamenici kada je jedna bomba pala usred naselja, u Šangaju koji je pored same Rafinerije više objekata je uništeno ili oštećeno, a jedan projektil je 6. maja uništio zgradu na Detelinari u ulici Đule Molnara i oštetio više okolnih zgrada, kao i Osnovnu školu „Svetozar Marković Toza“. Tada je povređeno oko 40 ljudi.
Bombe su pale i u Vidovdanskom naselju 7. aprila i Ribnjaku (29. i 30. maj).
Život pod bombama
Dok su bombe svaki dan padale, Novi Sad je morao da živi. Značajnijih nestašica hrane nije bilo, sem prvih nekoliko dana rata kada su mnogi pravili zalihe pa se u prodavnicama nisu mogli pronaći brašno, ulje i druge osnovne potrepštine za domaćinstvo.
Ono što se osetilo da manjka su bile cigarete za koje su uvek bili redovi ispred trafika u gradu, posebno negde od maja meseca.
Dok je hrane i bilo, struje i vode nije bilo dovoljno. Bombe su već nakon rušenja Varadinskog mosta napravile problem sa vodosnabdevanjem grada, a nakon pada Žeželjevog mosta krajem aprila, sremska strana grada je ostala potpuno bez vode i tek godinu dana kasnije, maja 2000. godine nakon gradnje montažno-demontažnog mosta, počinje vodosnabdevanje Petrovaradina i drugih naselja.
Struje takođe nije bilo dovoljno jer su bile restrikcije zbog bombardovanja pogona EPS-a širom Srbije grafitnim bombama, i one će potrajati i dugo posle rata, sa povremenim prekidima do jeseni 2000. godine.
Zbog rušenja mostova prelazak preko Dunava je bio veliki problem. Dok su građani nekako i prelazili skelama i čamcima, transport robe je išao desetinama kilometara okolo na jug ili preko skele kod Futoga. Zbog ovog presecanja grada, u Institutu u Sremskoj Kamenici je organizovano odeljenje porodilišta, a u Kliničkom centru su se preselila pojedina odeljenja iz Kamenice.
Prošlo je 24 godine od kako su prve bombe pale na Novi Sad. Obnova koja je započeta ubrzo nakon završetka rata, završena je kada je 2018. godine železničko-drumski most, Žeželj, pušten u saobraćaj, odnosno 2019. kada je završena izgradnja nove zgrade RTV-a u koju još uvek nije u potpunosti preseljena produkcija pokrajinskog javnog servisa.
