Odlazak Dragoslava Mihailovića nije samo kraj jednog svakovrsnim nevoljama i stradanjima ispunjenog života.
On ima i simbolički status – završila se jedna epoha u kojoj je književnost osvojila tako visoko mesto u kulturi da su i najviši predstavnici vlasti imali potrebu da, osećajući potencijalnu subverzivnost romana „Kad su cvetale tikve“, reaguju na pozorišnu predstavu nastalu po ovom romanu i da iniciraju njenu zabranu.
Ovim rečima Radivoje Mikić, univerzitetski profesor, kritičar, poznavalac dela Dragoslava Mihailovića i njegov prijatelj ispraća vest o smrti velikog pisca koji je svet napustio u 93. godini.
On podseća da je Dragoslav Mihailović visoko mesto u srpskoj književnosti i kulturi osvojio prevashodno kao pripovedač, romansijer i autor dokumentarne proze u kojoj je opisano ono što je najdramatičnije u iskustvu čoveka 20. veka – logorska stradanja.
“Pojavivši se najpre u književnoj periodici, Dragoslav Mihailović je 1967. godine objavio knjigu pripovedaka „Frede, laku noć“. Ova knjiga ne samo što je piscu pribavila visok književni ugled i Oktobarsku nagradu grada Beograda, već je, uz dela nekih drugih pisaca, postala i jasan znak da je u srpsku književnost ušla jedna nova poetička orijentacija koja je, uz sve drugo, podrazumevala i potrebu da se u središte priče postavi onaj junak čije je iskustvo obeleženo patnjom, iskustvo koje je taj junak već u romanu „Kad su cvetale tikve“ vezao i za jedan osoben način kazivanja, koji, krećući se izvan književnog jezika, otvara piscu mogućnost da priči da autentičan oblik“, podseća Mikić.
Nastavljač Bore Stankovića
I kad je 1975. godine Mihailović objavio roman „Petrijin venac“, kad je za glavnog junaka uzeo ženu koja pati i strada, bilo je logično, dodaje profesor Mikić, da ta priča bude uvedena u dijalekatske okvire, da bude svedočanstvo o tome kako se jedna ljudska sudbina i iz nje izveden pogled na svet ne mogu odvojiti od jezika kojim se ta junakinja služi u svakodnevnom životu.
„Tako je, u stvari, Dragoslav Mihailović došao u priliku da nastavi ono što je započeo Borisav Stanković, veliki prethodnik svega uistinu modernog u srpskoj prozi. Borisav Stanković nije sasvim književni jezik potisnuo govorom lokalne sredine, Dragoslav Mihailović jeste. I zato u srpskoj književnosti roman „Petrijin venac“ ima tako važno i tako visoko mesto.“
Mihailović je, podseća naš sagovornik, kao izuzetan pisac umeo u svojim delima da uđe i u prostor fantastike, ispisujući neke od najboljih stranica u ovom žanru,
„Kao što je u pripovetkama iz knjige „Frede, laku noć“ umeo da koristi i osoben tip fantastike, tako je i u romanu „Petrijin venac“, opisujući silne patnje i stradanja svoje junakinje, umeo da zađe i u sferu fantastike i ispiše poglavlje „Nebeski svirači“, jednu od najlepših fantazmagoričnih celina u srpskoj književnosti. I u pripovetkama iz knjige „Uhvati zvezdu padalicu“ i u lirskom romanu „Gori Morava“, Mihailović je niz autobiografskih detalja podvrgao onoj književnoj obradi koja je autobiografiju pretvorila u visoku književnost.“
Kazivanja o patnji i milosti
Ono što je posebno važno kada je o akademiku Mihailoviću reč jeste to što je on u pet knjiga dokumentarne proze „Goli otok“ – opisujući niz logoraških sudbina i dajući potresnu sliku ideološkog nasilja nad ljudima – zahvatio reprezentativno iskustvo epohe u kojoj je živeo, ali je i čitaocu omogućio da vidi iz kakvog ličnog iskustva je izrasla njegova umetnička proza.
„A pošto je to lično iskustvo zasnovano na patnji i stradanju, bilo je sasvim logično da njegove pripovetke i romani budu, kako je njegov najbolji tumač Ljubiša Jeremić rekao, kazivanja o „patnji i milosti“. Patnji koja budi ljudskost najvišeg reda i koja se preobražava u jednu melanholičnu viziju čovekovog prolaska kroz uska vrata istorije“, zaključuje Radivoje Mikić.
I za akademika Dušana Kovačevića odlazak Dragoslava Mihailovića predstavlja nenadoknadiv gubitak, ali ostaje uverenje da je reč o piscu čije će delo živeti. Kovačević se u danu piščevog odlaska prisetio njihovog prvog susreta.
Živeće dok je pisane reči u Srbiji
„Upoznao sam ga početkom sedamdesetih godina u Ateljeu 212 dok je dolazio na sastanke i razgovore sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom koji mu je kao urednik u Matici srpskoj objavio prvu knjigu priča “Frede, laku noć“ i tako ga uveo u svet literature. Kasnije smo se godinama sretali i viđali, družili i mnoge godine proveli u lepim prijateljskim razgovorima. Naučio sam od njega dosta, jer sam bio mlađi i poželeo sam da saznam neke tajne koje su vezane za pisanje“, kaže akademik Kovačević i dodaje:
„Ono što je najbitnije sada, kada je napustio ovaj svet, jeste činjenica da je iza sebe ostavio veliko i jedno od najznačajnijih dela u istoriji srpske književnosti. Njegovi junaci žive i živeće dok je pisane reči u Srbiji.“
