Novi izbori, novi krug pakla i besomučnog silovanja predizbornim kampanjama, sloganima i lažima.
Novi Sad nije na meniju u ovom decembarskom deljenju mandata, ali s obzirom da su izbori tradicionalno vreme obećanja, nije zgoreg podsetiti se šta je Novosađanima nuđeno poslednjih 20 godina na glasačkoj pijaci jer „obećanja i kora od pite napravljeni su da se prelome“.
U nas su političke stranke postale neka vrsta biznisa, pa ako „želiš biti uspešan, obećaj puno, a ne napravi ništa“. Zaborav je jedna opaka bolest i da su ispunjena sva preizborna obećanja, samo unazad dve decenije, Novi Sad bi zaista bio grad pun perspektive, ali „dato obećanje bilo je potreba prošlosti – prekršena reč je potreba sadašnjosti“. U ovoj zemlji i gradu, partije se menjaju maltene češće nego donji veš, pa je spisak nuđenih garancija biračima podugačak, pošto „između danas i sutra su grobovi, a između obećanja i ispunjenja provalije“.
Koncetracija društvenog života na obalama Dunava, izgradnja doma zdravlja na Detelinari, kontinuirano uništavanje ambrozije i proširenje domaćih vrsta listopadnog drveća, izgradnja javnih česmi na trgovima, uređenje Ledinačkog jezera, detaljna rekonstrukcija svih muzeja, galerija i objekata ustanove kulture, sređivanje Rokovog potoka, specijalistički pregledi u domovima zdravlja bez liste čekanja, izgradnja javnih toaleta i podzemnih i nadzemnih prešačkih prelaza… Ovo su sve obećanja.
Ima ih još. Sprečavanje urbanističkog haosa, ukidanje liste čekanja u vrtićima, aktiviranje školskih kuhinja, uvođenje institucije lokalnog policajca, finansijska podrška starim zanatima, izgradnja Fabrike vode u Petrovaradinu, sanacija Gradske deponije, otvaranje gradskog radija, mesne zajednice postaće mesne kancelarije, a gradska administracija radiće od 7 do 19 sati, čak i subotom od 8 do 12 časova. Biće potpuna rekonstrukcija starog jezgra, javna rasprava o urbanističkim planovima približiće se interesima građana, naplatiće se sva dugovanja privilegovanih pojedinaca i preduzeća prema gradu.
Profesor na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta Novi Sad prof.dr Vladimir Mihić ne zna da li je psihološki fenomen da građani zaborave obećanja i istoj političkoj opciji daju glas u novom izbornom ciklusu, ali ga smatra srpskim ili makar regionalnim fenomenom.
− No, ono što jeste do psihologije biračkog ponašanja jeste čijenica da u mladim demokratijama, a posebno u autoritarnim i totalitarnim režimima, birači nisu politički pismeni i veoma lako prelaze preko neispunjenih obećanja. Pored toga, kod nas je specifično i to da je izrazito izražen fenomen koji Englezi zovu „whataboutism“, odnosno, čak i ako se neko usudi da pita zašto neko obećanje nije ispunjeno, vlast odgovara kontrapitanjem „a šta su ovi pre nas uradili?“ ili još popularnije „vi me pitate za obećanja, a nad Srbima se vrši genocid na Kosovu“. I to, nažalost, „pali“ kod prosečnog birača, ako je postavljena baza. A postavljanje baze, što možemo videti kod nas, podrazumeva potpunu degradaciju obrazovanja (i obrazovanih), postavljanje poslušnih, ali ne previše sposobnih kadrova na sve rukovodeće položaje, od mesne zajednice do premijerskog mesta, i možda, i najvažnije, potpunog medijskog jednoumlja i zatupljivanja, kako se ne bi desilo da plebs počne da preispituje data obećanja i ono što (ni)su uradili na vlasti – objasnio je Mihić.
Evo još obećanja iz pepela. Izmeštanje Ranžirne stanice, izgradnja nove Futoške pijace, dve kolovozne trake prema Begeču i Rumenki i novih izvorišta vode. Red vožnje GSP-a prilagodiće se potrebama putnika i u špicevima biće više autobusa. Kanalizaciju će dobiti sva prigradska naselja, obnoviće se svi gradski parkovi i izgraditi novi, propisaće se najviši nivo otrovnih materija u vazduhu i svima koji ga prekorače onemogućiće se dalja aktivnost. Posadiće se drvoredi duž glavnih ulica, nabaviće se moderna oprema za sve osnovne i srednje škole, adaptiraće se svi vrtići.
Sociolog Zoran Gajić ističe da stranke prave i pišu programe, ali ljude programi ne interesuju. Gajić dodaje da permanentna izborna kampanja programe i ideje gura u drugi plan i u Srbiji se stalno preispituje poverenje režimu, a i sam režim je bio taj koji je građane izvodio na birališta kako bi prebacio odgovornost za odluke koje on mora da donese.
− U svakom slučaju režim vodi igru, a građanima i opoziciji ne preostaje ništa drugo osim kritike. Najpre kritike izbornih uslova, koji su u Srbiji nikada gori, i ne svode se samo na slobodu medija. U pitanju je kapilarno nasilje, a ne tek sakupljanje glasova ucenjivanjem. Nasilje se danas širi svim porama i na svim planovima društvenog života. Politika nije jedino poprište na kome se nasilje sprovodi. Mržnja i strah, egzistencijalna nesigurnost, teške su okolnosti za politiku, pa onda i za izborne uslove. Ljudi u takvim uslovima ne misle i ne govore slobodno, ljudi se opredeljuju, pristaju i bivaju postrojavani. U Srbiji su dominantni izborna politika i izborna pamet. Čitav politički život se svodi na izborne kampanje i na izbornu mobilizaciju. Programi, ideje i sama organizaciona pitanja, a prvo među njima je pitanje demokratije (u strankama posebno) kao da nikoga ne interesuje. O demokratiji se ili ne govori ili se o njoj govori loše. Od rata u Ukrajini je to postalo sveprisutno i sada imamo nove generacije ljudi koji misle da je demokratija uvezena stvar i proizvod zapadnog imperijalizma te nam zato i ne treba – čuli smo od Gajića.
Listi obećanja nije kraj. Rekonstruisaće se i potpuno zaštiti stara novosadska groblja, uvešće se humanitarne patrole za suzbijanje prosjačenja i kontrolu ponašanja maloletnika, reorganizovaće se Centar za socijalni rad, pojačati inspekcijski nadzor. Vratiće se policajci u školska dvorišta, napraviće se omladinski centar, spojiće se preduzeća „Lisje“ i „Gradsko zelenilo“ kao i JP SPC „Vojvodina“ i “Poslovni prostor”. Pokrenuće se istraga protiv svih učesnika nečasnih radnji u komunalnom sistemu i uvesti najstroža kontrola poslovanja gradskih preduzeća i rada gradske uprave.
− Kod nas ne postoje stranke, niti ideje, nego lideri i autokratsko društvo. Ideje se prilagođavaju trenutnoj situaciji, tako da imate levičare koji su istovremeno i nacionalisti, naprednjake koji su istovremeno i konzervativci i konzervativce koji se zalažu za socijalnu pravdu. Ovo su sve nespojive mešavine, ali kod nas veoma lako funkcionišu, zato što se izbori svode na samo jedno pitanje „ko je lider/ka te stranke“? Dakle, nije važan program, nije važna ideja, važno je ko je na čelu te stranke, kakav je i da li se meni sviđa. I prosečan, neobrazovan i (ne samo) medijski nepismen glasač zaokruži onoga ko izgleda moćno ili priča lepe priče, bez obzira da li je prevarant, lažov ili prosto manipulator koji će reći i uraditi sve, samo da ostane još koju godinu na vlasti. Izlaz postoji, ali je po meni, on toliko daleko da se ne nazire ni u narednih par decenija – rekao je Mihić.
Na političku scenu uvešće se odgovornost političara za javno rečeno kroz stalnu kontrolu ispunjavanja preidzbornih programa, vratiće se deci osmeh na lice, a roditeljima samopouzdanje. Talentovani mladi ljudi moći će da pronađu posao bez partijske knjižice, prioritet biće ljudi i njihove sudbine, insistiraće se na programskim načelima, a ne personalnim rešenjima, neće prevagnuti sitni stranački interesi nad opštim dobrom Novosađana. Gradskim zemljištem će se tako upravljati, da korist nemaju pojedinci, već grad. Objaviće se rat korupciji. Čitava niska sjajnih obećanja.
− Programi na papiru ništa ne znače, politički procesi i otvaranja organizacijskih pitanja su u osnovi njihove realizacije. Ostvarenje jednog programskog cilja je razvoj jedne politike, a ona podrazumeva ljude koji u toj politici slobodno i aktivno sudeluju. Evo sada imamo jedan programski cilj, doduše ne jedne stranke već koalicije stranaka koja se neformalno uspostavlja: Opozicija poziva na izbore i poziva na učešće u izbornom procesu. Poziva na birališta, na kontrolu izbora i na čuvanje glasova. To je jedan cilj i to je dobar programski cilj za svaku od partija ponaosob. Kako će se on sprovesti? Da li tako što će građani čekati da partije ispune svoja obećanja i ostvare svoj programski cilj? Isto važi i za zahteve građanskih protesta koje režim nije ispunio. Opozicija je pozvala da sami ispunimo zahteve koje režim nije i tome se možemo rugati jer na prvi pogled zvuči glupo. Međutim, ako shvatimo da to više nisu zahtevi, već naši ciljevi i programi, u koje smo pozvani i u kojima moramo učestvovati – onda je pravo političko pitanje: Žele li ljudi da se angažuju i ostvare ciljeve do kojih im je stalo, ciljeve koje nemaju kome da povere niti da se nadaju njihovom ostvarenju kao ispunjenim zahtevima – zaključio je Gajić.
Na kraju teksta, dodajmo još predizbornih obećanja. Zahtevaće se od MUP-a da se vatrogasna brigada stavi pod ingerenciju grada, otvoriće se novih 10.000 radnih mesta, direktori gradskih preduzeća biraće se javnim konkursom, završiće se izgradnja Kliničkog centra Vojvodine, grad će sufinansirati popravku fasada, liftova i ravnih krovova, politika će se izmestiti iz škola i kulturnih ustanova, promeniće se koncept javnog prevoza. Napraviće se botanička bašta i auto-kamp na Ribarcu, izgraditi pešački most do Ribarskog ostrva i most na stubovima mosta Franca Jozefa…
U kom ste fazonu, vi, birači? Da li i sami mnogo obećavamo kako bismo izbegli dati malo?
